ЖЕЉКО МАРКОВИЋ

Речи дају чврстину афоризму.
Њихова слова су карактери.

Подилазе маси.
Подастиру јој обећања.

Иду од врата до врата.
Намештају изборе.

Ко купује гласове,
неће их од мене добити на поклон.

Служе странцима као отирач,
а код нас шетају црвеним тепихом.

Други одлучују о нашој судбини.
Први су им то омогућили.

Далеко ћемо стићи.
Иде им добро са нама.

Како се котирамо?
То се мери дубиномером!

Поцепали су папир.
На њему је писало кога ће разбуцати.

Изашли смо на кафу.
Она је моја шоља чаја.