ДРАГАНА ПАШИЋ   (1979)
(БАЊА ЛУКА)

Да би некоме држао пажњу
не требају ти мишићи.

Жалосно је кад човјек
мора да напусти своју земљу
да би стао на своје ноге.

Живимо у таквом благостању
да од толиког добра нисмо ни примијетили
да смо у нестајању.

И кад идемо у корак с временом,
пролазност нас сустиже.

Једина додирна тачка између мене
и неких људи је тачка растојања.

Кад разбијемо предрасуде,
ствари постају кристално јасне.

Кад сабирам утиске о људима
који све раде из рачунице,
скратим поступак
и помножим их са нулом.

Крали су ми срце више пута
али их никад нисам пријавила за крађу.
Нисам имала срца.

Не вриједи са неким јести врећу соли,
ако недостаје зрно разума.

Неписано је правило
да у очима све пише.