ЉУБОМИР ИЛИЋ   (1951)
(МАЛА КРСНА код СМЕДЕРЕВА)

Више не живим у мраку.
Покварио ми се телевизор.

Идемо утабаним путем.
На зачељу смо. 

И моје године су појели скакавци.
Они што скачу са функције на функцију.

Код нас нема цензуре,
кад су хвалоспеви у питању.

Наш стандард је мали.
Још немамо контејнер
по глави становника.

Он је цвећка за сваку саксију.
Нит смрди, нит мирише.

Резултати владе су видљиви.
То су несагледиве последице.

Стидим се што лоше живим.
Дође ми да пропаднем у подземље.

У нашој пустињи
фатаморгана је на телевизији.

Школе и факултети су извор знања,
а продавнице диплома - извор звања.