ЉУБОМИР О. ВУЈОВИЋ   (1952)
(ЗАГРЕБ - БЕОГРАД)

Да би омогућила истицање јунака,
држава се ангажовала на стварању мука.

Зашто врана врани очи не вади?
Па зато што вране нису људи.

Историја се понавља.
Садашњост нам је опет непоновљива.

Кад брод тоне,
свуда у свету пацови први беже.
Код нас се отимају за кормило.

Код нас је човек највеће богатство.
Зато и кажемо да смо богати сировинама.

Код нас нема проблема.
Зато нема ни решења.

Миц, по миц,
постајемо сами себи иностранство.

Наш проблем је што не знамо шта бисмо пре,
али не знамо и шта бисмо после.

Нешто је ту чудно.
У џунгли влада природни закон правде,
а у друштву неприродни закон џунгле.

Откад су нам фирме пале на ниске гране,
много лакше одлећемо са посла.