ИВАНА СРЕЋКОВИЋ   (1971)
(БЕОГРАД)

Ако је живот бајка,
зашто нисмо сви у истој причи?

Деца се боје мрака,
а родитељи сваког сутрашњег дана.

Из музеја је украдено ремек дело.
Нестала је слика бољег сутра!

Када се у глави прелије чаша,
из ока крену капи.

Код нас нема златне средине.
Све је то бижутерија.

Мито, то је оно што половина грађана нема,
а треба да да.

Наша нада је отишла на медени месец.
Удала се за боље сутра.

Његова жена хрче, мој муж такође.
Комшија и ја ноћима не спавамо.

Ропство ставља ланце на руке,
а диктатура на закон.

Славине су заврнуте,
а живот тече ли, тече.