27. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (шеснаести део)

Није давао знаке живота.
Њему су били најпотребнији.

Гледамо се попреко,
а преко нам је потребан мир.

Дошло је његових пет минута.
Снашао се за секунд.

Стало нам је.
Кренуће, ако је тако.

Патимо, не па(м)тимо.

Ко на брду ак' имало стоји,
види да је све отишло у першун.

Од најавне до одјавне шпице
поједемо све семенке.

Дубока држава!
Завлачи нам руке до дна џепова.

Некад: Олајавали су на све стране.
Данас: Држе конференције за новинаре.

Родила их мајка,
па послала у пекару да једу.

Млате празну сламу.
Што не ударе на кукољ у житу?

Шта је старије кокошка или јаје?
Устао сам пре првих петлова, да размислим.

-ХохШТАПлер?
-ВуциБАТИНА!

Имам леп поглед са прозора.
Гледам комшију како пола сата
тражи паркинг испред зграде.

Огромни су трошкови репрезентације.
Никога то не једе.

Како полагати поверење у некога,
ко није положио ниједан испит?

Грамзиви
присвајају на тоне.

Будући читалац данашњих новина,
неће сазнати каква је прошлост била.

Тешко се миримо са годинама.
Ратовали бисмо за још једну младост.

Да ствар буде гора,
многи о томе брину.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (петнаести део)

Имају лепљиве прсте.
Има их охо-хо!

Знате ви њега.
Кад се укључе камере,
на дупе би проговорио.

Шта смо добили?
На демократију смо много дали.

Где за дочек?
Одлучићу минут до дванаест.

Презентовано је прошлост.

Просуо се на сред улице.
Прибрао се и отишао.

Камарила је гомила
проблема(тичних).

Мостови спајају људе.
Другачије не би дошло до сукоба.

Исписници се истовремено
уписују у школу.

Игре се играју око новца.
Ко га има коло води.

Колико је та појава ружна.
Само о себи мисле лепо.

Немамо успеха ни на једном пољу.
Свако вуче на своју страну.

Када ће гледаоци снимити,
шта им се на телевизији приказује?

Мајстори не могу да обаве посао без алата,
а наплаћују руке.

Наша тачка разилажења
је аеродром у Сурчину.

Ничија није горела до зоре.
Добила је власника.

Дебели људи су добричине.
У томе је њихова ширина.

Ко се коме усрао у живот,
преноси жута штампа.

Постоји решење,
ко види проблем.

Боримо се за реч.
Ко преживи причаће.

23. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (четрнаести део)

Продужио сам пасош.
Идем на далеки пут.

Понео је награду,
а слабашно му је дело.

На радију је ишла лагана музика.
Заваљен у фотељу далеко сам стигао.

Отац ми је преписао имовину.
То је био лек за моју душу.

Не идем у банку.
Штедим на сваком кораку.

Мој материјални моменат.
Плату потрошим за трен.

Скочио је на полицу.
Сада ће као пацов да грицка.

Скривамо поглед.
Немамо ништа друго.

Возови нам пролазе
без кашњења.

Потегао сам везу.
Из истог места вучемо корене. 

Осветлили смо проблем.
Све камере су упрте у њега.

У мом фаху
не примају се коверте.

Чекамо на царини.
Стрпљење нам је на граници.

Ноге нам се смрзну,
кад се температура спусти.

Узимамо наменске кредите.
Они ће нас осиромашити.

Има грдну лову.
Читав живот зарађивао је лепе паре.

Свуда гурају прсте.
Прво су се они увукли.

Писац мора читаоца нечим да купи,
ако хоће књигу да прода.

Пољуљани смо,
ако нас дрма трема.

Ко порасте у нечијим очима,
он је велики човек.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (тринаести део)

Лаже како зине.
Слушаоци зину као он лаже.

Договор је пао.
Изнети аргументи стоје.

Регрутују се нови писци.
Они сањају о армији читалаца.

Десио нам се пех.
Нисмо више хепи.

У биртији је
сваки дан бир фест.

Умишљене величине су одраз памети
која им недостаје.

За оне у књижевним водама
важан је извор инспирације.

Шта да заложи?
Кипи му сало!

Говоре из стомака.
Ушли су у жучну расправу. 

Ухватиле га бубуице.
Мисли да га неко прислушкује.

Не иде писање,
док не дође инспирација.

Постоји богатство писане речи
и сиромаштво њених аутора.

Оркестар изводи музику
и слушаоце из такта.

Живимо у своја четири зида.
Чекамо да падне плафон.

Није у свађи са модним трендовима.
Одевни предмети му се слажу.

Пружио ми је руку сарадње.
Упознао сам га у прсте.

Брате слатки,
поштеди ме горког искуства!

Живимо у свету авиона и камиона.
Најбоље је онима који се шлепају.

Брзо се споречкамо.

Прање пара 
вреди сувог злата.

22. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (дванаести део)

Наше је право да знамо све,
али нема ко да нас информише.

Новински папир трпи све
и гледаоци телевизије.

Радио Милева нема своју фреквенцију,
али оно што саопшти сви чују.

Некад се браћа сретну на брвну.
Види се да ивери
не падају далеко од кладе.

Ако имате душу,
наше вам ништа не треба.

Човек је роба посебне врсте.
Ако је кваран лакше се прода.

Можемо продати све органе,
али нећемо живети као бубрези у лоју.

Ствари су једноставне.
Људи су ту да закомпликују.

Слови за човека
који се не мења ни за јоту. 

Стиже нам смрт.
Ми мртви задовољни.

Иду у ситна цревца.
Имају стомак за то.

Потегао је па умро.
Није више могао да гура.

Човек узме па умре.
Ништа не однесе на онај свет.

Ипсилон генерацији
остављамо икс проблема.

Старе куке
знају да се откаче.

Постао је величина.
Имао је меру.

Што смо ближи,
лакше се дохватимо за гуше.

Препредени се никад
не претргну.

Човек је роба
која иде.

Неотесан човек своје грубости
показује до даске.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (једанаести део)

Мрак!
Нико није утамничен,
осим народа.

Плачи вољена земљо!
Грађани гутају сузавац.

Развијамо заставе.
Земљу нисмо у могућности.

Не седимо ми на четири столице,
већ идемо из крила једног
у крило другог господара.

Страховито грешимо,
прихватајући туђа охрабрења.

Не дајемо ни пет пара,
што нам узимају милијарде.

На послу можете спавати,
ако вас колеге покривају.

Лепи, млади и паметни
су наши извозни производи.

Зарадио сам казну.
Ето, где сам потрошио зараду.

Прогресивни део човечанства
једнак је статистичкој грешци.

Пакао је,
па као наша стварност!

Нуле од људи
на рачуну имају плус,
а у друштву минус.

Стање је критично.
Критика није пожељна.

Колико нам је друштво болесно?
Лекари му нису потребни!

Радимо по туђем укусу.
Оно што треба посолити,
то пошећеримо.

Го се не скида.
Води рачуна о јавном моралу.

Све може да се купи.
То је суштина потрошачког друштва.

Иконе капитализма су богови.

Пузајућа диктатура је
демократија за бескичмењаке.

Народ има очи,
али нема увид у било шта. 

21. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (десети део)

Саградили бисмо кућетину,
да није наших међусобица.

Губљењем атрибута државности,
добија се придев избеглица.

Пуштени смо низ воду.
Само су врбе жалосне.

Да имамо очи,
кренуле би нам сузе!

Догорело нам је до ноката.
Штите нас само чувари ватре.

Другима шетамо ципеле.
Они нам узимају шњур.

Другима шетају опанке.
Свој народ опањкавају.

Хоће у топ да нас ставе.
Нећемо да будемо топовско месо.

Јављају какво ће време бити,
а ћуте у каквом времену живимо. 

Држава се неће извући,
док се из ње извлачи профит.

Повећањем прага толеранције
смањујемо кућу.

Нижемо победу за победом.
Ускоро овде неће бити увета да лажи слуша.

Служе странцима као отирач,
а код нас шетају црвеним тепихом.

Правимо се да нисмо одавде.
Сутра ћемо одавде морати отићи.

Ако нам узму меру,
отићи ћемо у другу димензију.

Пређене су црвене линије.
Остају црвени трагови.

Пристојан свет не пристаје на све,
већ има свој став.

Уродиће плодом
кад се договоримо на врх њиве.

Копка нас,
шта раде са земљом.

Причају да кидамо!
Најслабија смо карика.

20. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (девети део)

Не видимо црвене линије
од белих застава.

Док говоре о црвеним линијама,
провлачи се издаја као црвена нит.

Издаја је постала
највећи чин патриотизма.

Ко ће да нам рађа децу?
Продали смо и рођену мајку!

Хрпа крпа -
сваки дан нам нешто пришива!

Ко гради државу
постаје њена институција.

Треба предузети мере.
Крчме све редом.

Разваљујемо државу.
Конструктивно прихватамо стране захтеве.

Нисмо своји на своме.
Немамо подлогу за то.

Изабрали смо страну.
Окренули смо се против себе.

Имамо неки град у адреси.
Државе нема на овим просторима.

Колонизовани смо.
Кола су се на нама сломила.

Мрака никад доста.
Сваког дана додају се нове нијансе.

Отворили смо границе.
Од тада живимо као у затвору.

Примамо све здраво за готово.
Готово ништа и немамо!

Имуни смо на све.
Од тога болујемо.

Док смо рогови у врећи,
бићемо врећа за ударање.

Репу ће неко ишчупати,
а нас неће нико.

Не одвајамо жито од кукоља.
Статирамо у кукурузу. 

Окупација и оскудација
су сестре близнакиње.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (осми део)

Не постоји плафон нашег страдања,
ни дно нашег пропадања.

У Европи се зна ред - шведски сто.
У Србији иде све редно

Ко може нама да ускочи у помоћ?
Сами себи скачемо у стомак!

Не преувеличавамо ствари.
Имамо једно велико ништа.

Спремају нам ултиматум.
Довољно је да промене датум на ономе
што су послали нашим дедовима.

Надилазимо себе, подастирући се.

У чему је наша победа?
Испунили смо све што је противник тражио.

Треба нам будилник,
ето, колико је сати.

Дижући два прста против три прста,
постали су пета колона.

Где се показују три прста,
за сатиричаре има посла у три смене.

Ћутимо,
бићемо саучесници ако нисмо актери.

Обећавају нам успон,
ако изаберемо страну.

Са пшеницом и кукурузом немамо проблема.
Кукољ је међу нама.

До нас је.
Не држимо до себе.

Наложили су нам шта да радимо.
На тихој ватри се печемо.

Носимо јарам.
Ми не вучемо потезе.

Избегли су масовне гробнице.
Смештени су у колективне центре.

Нашли смо се на дну дна.
Падали смо на погрешне ствари.

Пали смо са коња на магарца.
Постали смо шака зоби.

Постали смо шака зоби.
Све смо продали за шаку долара.

 

18. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (седми део)

Где нема српског становишта,
нема ни српског становништва.

Црно нам се пише.
Шарнули смо погрешан папир.

Наша деца су украс света.

Окомили смо се на све
што је нормално.

Јака ствар.
Сви нам показују мишиће.

Како су се обогатили најбогатији Срби?
Тако што су створили најсиромашнију државу!

За нас су државне границе
периферна ствар.

Ставља главу у торбу,
ко нема намеру да пакује кофере.

Одакле водимо порекло?
Одакле се иде трбухом за крухом.

Постали смо огледно добро
где расте незадовољство.

Кад су трошкови репрезентације у питању,
многи бране боје наше земље. 

Ништа нећемо стећи,
док не стекнемо слободу.

Вода је изворно наша,
али је странци нама продају.

Друге би нам птице певале,
да не идемо као гуске кроз маглу.

Општа капитулација је наш компромис
који је раван победи.

Србија је кључна држава у региону.
Можете је сву распарчати
и нећете отићи иза браве.

Немамо ништа од тога,
што смо пристали на све.

Где се пружа Србија,
узима се и капом и шаком.

Пузимо, јер памтимо краће
од кишне глисте.

Победници са Кајмакчалана
нису скидали кајмак.

17. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (шести део)

Нисмо ударили главом у зид.
Све је то била само фасада.


На све пристајемо.
Од пристојног живота нема ништа.

Плашимо се успеха.
Многи су због њега кажњени.

Време нас је самлело.
Вода више не тече на нашу воденицу.

Непријатељи свих боја
заједно су убојити.

Више бисмо имали
да смо задржали своје мишљење.

Не смемо ни да писнемо.
Ставили су шапу на нашу земљу.

Добили смо ропство.
Слободарство нам је узето као грех.

Кад се све сабере и одузме
Срби су производ вишеструког дељења.

Србија је мала бара пуна крокодила.
Из које они испумпавају новац.

Све је отишло у Хондурас.
И ми ћемо мили моји, куд који.

Некада је на овим просторима била држава
која је имала своје име.

Моје село је лепше од Париза.
О њему сам говорио у Француској 7.

Не сметају нам ружне ствари.
Нисмо неговали лепу традицију.

Одлука је у најбољем интересу Србије.
Питање је само колику ћемо штету имати. 

У пиратским издањима пише
како је наш брод потонуо.

Пусти Србин!
Дозволио је да му власт опустоши државу.

По курсу који смо заузели,
види се колико вредимо.

Браниоци наших боја
почивају у плавој гробници.

Српски корпус је разбијена војска.

15. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (пети део)

Кад га зарадимо са десет прстију,
новац само промени руке.

Крпимо и трпимо!
Е, дроњава срећо наша!

Имају пара као блата.
Уграђивали су танак асфалт.

У трговинским ланцима
рачун се брзо накарика.

Ера милијардера
је време пролетера.

Пропадамо радећи.

Кад заврше градњу,
неће постојати камен на камену.

Једва састављамо крај с крајем.
Не знамо шта је по среди.

Раде како им се навије.
Нико их није пришрафио.

Како тече посао?
Проливамо зној.

Радници су туђа срећа.
Никад себе неће извући.

Изгубила се средња класа.
Није знала да се снађе.

Од нас и посао бежи.
Иде за већим профитом. 

Посао не може да чека.
Чека се профит.

Ради, робе!
Кад живиш у колонији.

Радимо преко воље.
Плаћени смо испод жеље.

Где би нам био крај,
да најбоље нисмо скрајнули?

Тврд вам стојим,
ово је мека окупација.

Преци су нам донели незаборавне победе.
Ми смо их предали забораву.

Заокупљају нам пажњу споредним стварима.
Окупацију да не видимо.

12. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (четврти део)

Раде за двојицу.
Има их десет у канцеларији.

Обећано на сва уста,
до свих уста не стиже.

Зашто те једемо са седам кора?
'Лебе мекани!

Плате се нису подигле.
Чекају раднике.

Слупају милионе
да направе неки крш.

Ако нас песма не одржи,
неће плата.

Без ванредних прихода
не може се редовно ићи у продавницу.

Богатство иде до неслућених размера,
а сиромаштво до првог контејнера.

Дотрајали робови су бацани у море.
Данас такви раде недељом.

Живимо од данас до сутра.
Очекујемо богатство преко ноћи.

Копали смо и рукама и ногама
да продамо руднике пара.
Сада копамо у рудницима!

Коме је кренуло,
не мора одавде ићи.

Дозвољавамо себи луксуз.
Плаћамо га својим сиромаштвом.

Гриземо усне.
Немамо шта да одвојимо од уста.

Немају ништа.
Имају поштовање у очима других.

Достигли смо једнакост у сиромаштву.
Радимо џаб џабе.

Постајемо раја.
У рају је онај ко нам прави пакао.

Сити смо свега,
што је донела глад за профитом.

Сиротињско друштво: Пера, Мика, Жика...
читава република!

Задњи динар трошимо пре првог.

 

11. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (трећи део)

Посао неће побећи.
Зарада зна да изостане.

Докле ће бити све овако скупо?
До наредног поскупљења.

Тешко је наћи доброг радника.
Никад није на радном месту.

Ко даје себе целог,
ради за двојицу.

Посао добро тече.
Робу смо утопили.

Неко долази до посла преко кревета,
а неко преко газдине жене. 

Шта им је у опису посла,
неки радници не знају да прочитају.

Кад све ставимо на папир,
нама не остаје ништа.

Посао нотара је песма.

Упола мање паковање
наплаћују упола више.

Они што хране Србију,
хлеба се нису најели.

Радимо са стране.
На свим пољима мале су плате.

Нема ко да ради.
Нема ко радника да плати!

Празилук је укорењен у друштву
које се одрекло свог села.

Радимо за мале паре.
Мале су шансе да оне буду веће.

Водимо се као запослени.
Идемо кући без плате.

Рачуни имају особину
да се нагомилавају.

Приуштимо себи нову одећу
кад уштинемо од уста.

Послодавац одлепи за радником,
који прионе на посао.

Не знамо за радно време.
Не знамо ни за плату!

9. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (други део)

Како неки живе, бог те мазо!
А ми јели намазане коре хлеба.

Сервира нам се да ћемо живети боље.
То је рецепт за заваравање гладних.

Одлазе нам радници.
Од рада им не остаје ништа.

Одмичу радови,
кажу они што воде послове.

Радимо превише,
за исувише мале плате.

Посвећени смо послу.
Даће Бог, да добијемо плату.

Газде богате,
радници багатела.

Голи и боси
су скинути са буџета.

Пуњење потрошачке корпе
је задовољство које се плаћа.

Две ствари које истовремено радимо:
Продајемо имовину и узимамо кредите!?

Држимо шешир у руци.
Све што имамо је капарисано.

Код нас постоји један мали проблем.
Како деци купити хлеба?!

Ступила је у радни однос.
Обећала је да неће ступити у брак.

Србија храни пола Европе.
Толики профит из ње износе
страни инвеститори.

Ко дође да експлоатише
наша природна богатства,
бесплатно добија нашу радну снагу.

Странцима поклањамо руднике.
Ми вадимо руду из носа!

Наша економска логика:
Странцима смо утрапили руднике злата!?

Треба скрпити паре.
Разрезан нам је порез.

Сваки десети грађанин
може да наручи десет у пола са луком.

Незапослени би да раде.
А запосленима се то не исплати. 

8. 9. 2026.

ЖЕЉКО МАРКОВИЋ
(Афоризми за четврту књигу) (први део)

Афоризми имају цену
коју плаћа аутор.

Афоризам је топ.
Гађа у срце ствари.

Неко се пронађе у афоризму као писац,
а неко као главни јунак.

Афоризам је литерарно ткање,
које зна да оплете по својим јунацима.

У суштини свега је обрт.
Неко окреће милионе,
а неко пише афоризме.

Афоризам је вансеријски,
ако је у њему обрт ван памети.

Афоризми дају печат једном времену.
Могу да потпишем.

Афоризам је у правом смислу
његових речи.

Афоризми из књиге
не оправдавају награде из биографије.

Добар афоризам је уочљив.
Прво буде плагиран,
а онда награђен.

Нема зграда без арматуре,
ни афоризама без структуре.

Све се може оставити за сутра.
Афоризам се мора одмах записати.

Снашли су се у животу,
а у афоризмима се проналазе.

Афористичар остане без речи
и напише афоризам.
Читалац прочита афоризам
и остане без речи.

Шала је пола истине,
а афоризам је истина и по.

Речи дају чврстину афоризму.
Њихова слова су карактери.

Сатира нам отвара очи,
а кријемо је од очију јавности.

Пољски афоризми имају коперникански обрт,
а српски теслијански осветљавају ствари.

У вођином говору,
писац је препознао речи за афоризам.
У написаном афоризму, препознао се вођа.

Вагањем речи
настаје афоризам жељеног тона.

Ко је ове године делио награде,
догодине ће бити награђен.

Кад афоризам личи на себе,
у њему се други препознају.

Нестају књижаре!
Кладим се, да знате зашто.

Рецензије су места
за суперлативе.

Јунаци афоризама боре се
против њихових аутора.

Пољуљају ме афоризми,
који ме не продрмају.

Афоризам је то.
О њему се прича.

Афоризам није удворичка књижевност,
али су неки направили велики корак
у том правцу. 

Лакше је писати сатиру,
него живети у складу
са оним што пишете.